Opis
Дело као што је Рембоово“, каже Андре Бретон, „не престаје 1875, као што нас уче приручници, и грешили бисмо верујући да смо проникнули у његов смисао ако не пратимо песника до смрти.“ Усмеривши свој животни пут и духовну еволуцију у неку врсту оностраности коју је сам себи досудио, Рембо је режирао судбину која ће унапред на симболичан начин обликовати његову позицију у виђењу многих наилазећих генерација. Његово ће животно и поетско искуство увек изгледати као „нешто друго, посебно, нешто што је другде, друкчије речено, друкчије друго“. Захваљујући њему, „сада знамо да поезија треба некамо да води“. И заиста, чини се да Рембоова поезија, поготово у судбоносним данима историје, проговара о том тајанственом циљу, изражавајући се језиком будућности, још не сасвим приступачним нашем поимању. Потврђује се његова слутња да ће створити поезију која ће увек предњачити. „Рембо је први песник још ненастале цивилизације“, рекао је Рене Шар.
