Opis
ЛЕПОТА
Лепа к’о скамењен сан, о смртни људи,
Имам груди, врела где бол свако пије,
И љубав песникâ, попут материје
Нема и вечита, пред њима се буди!
Као сфинкс несхваћен у азуру владам,
Снежно срце спајам с лабуђом белином,
Мрзим кад линије помакну се чином,
Не смејем се никад нит се икад јадам.
Песници, кад спазе став мој узвишени,
С најпоноситијих узет споменика,
Посветиће живот учењу о мени,
Јер за усхит ових кротких љубавника
Имам огледала што све лепшим чине:
Очи моје, очи од вечне ведрине!
