NOVO!
ISBN: 978-86-6407-126-0

Čudo u Korporaciji

1,056.00$ 792.00$

Saša Dimoski

Žanr: Roman
Godina izdanja: 2020.
Povez: Broširani (mek)
Pismo: Latinica
Format: 13.5×20.5 cm

Broj strana: 212

Dizajn korica: Dina Radoman

Biblioteka: Buka & Bes

Treći Trg i Srebrno drvo

 

 

 

Compare
Kategorije: , ,

Opis

U knjizi Čudo u Korporaciji Saša Dimoski donosi individualne priče zasnovane na neobičnim, čak neobjašnjivim događajima proisteklim iz paradoksa savremene korporativne kulture, da bi u njenom drugom delu svoje likove povezao okolnostima o kakvima nisu mogli ni da sanjaju, uz neočekivani rasplet i nesagledive konsekvence svojih izbora.

Ova priča teče u kontrastima između racionalnog duha koji vlada iza kulisa od stakla i aluminijuma, gorko-slatkog humora i živopisnih nadrealnih momenata koji predstavljaju kontrapunkt hladnom, beskrupuloznom poslovnom okruženju. Fantastični momenti, paradoksalno, samo pojačavaju autentičnost priče u kojoj će se prepoznati svaki službenik neke kompanije bilo gde u svetu. Posebno ako bude doveden pred izbor: sačuvati posao ili dušu.

 

Odlomak iz knjige:

 

„Kao odapeta strela – ’A’! Visoko na prstima. Treperite i smejte se – a-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„Jače!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„Jače!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
„A-a-a-a- ahahahaha!“
Deset minuta.
„Jel’ vidite kako se može lepo smejati kada se hoće!“
Vidim da se i Kolega sa odobravanjem smejulji.
„Spustite ruke.“
S desna se čuje duboko disanje i zviždanje iz nečijih pluća. Neko još kašlje i želeo bih da prestane.
Iscrpljeni sam i mokar. Prostorija se oseća na znoj. Neki od učesnika su čučnuli i bulje u pod. Više se nismo gledali u oči niti bilo šta komentarisali; samo smo bacali kratke, unezverene poglede po mračnoj sobi bez prozora.
„I na samom kraju…“
Dobro je, pomislih.
„Vežba otirača: koga dotaknem, taj pada na pod.“
Verujte, nije mi ni palo na pamet da se pobunim. Kada je Instruktorka podigla ruku, samo sam uvukao glavu u ramena i zgrčio se, ali ona je dodirnula koleginicu s moje desne strane. Tap, tap, tap, tap, tap, tap, tap, tap, i tela padaju na itison, neko brže i spretnije, a neko teško, tromo i neodlučno.
„Lice i stomak ka podu! Kažem, lice ka podu, gledajte u pod!!!“
I sada koleginice i kolege ćutke leže i dišu u prašnjavi itison. Odjednom mi se prostorija učinila prazna; a opet, kao da je ostalo više vazduha za nas koji smo ostali gore.
„Vi što ste gore, desnom nogom zgazite učesnika koji leži pod vama“, kaže Instrukorka i klekne nad jednim ukočenim telom. „Ovde između lopatica… stavite stopalo i prenesite svu težinu u njega. Bez pitanja!“ Zatim je skočila na noge i unela se u lice jednom od učesnika. „Vi odozgo, smejete se pobedničkim smehom, hohohoho; a vi koji ste na podu, da li me čujete, vi se smejete ljubaznim, krotkim i vrlo prijatnim smehom, ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi… Da li me čujete?“
Sećam se da je jedan od onih sa poda rekao da nije baš dobro razumeo, a meni se takvo ponašanje učinilo drsko i poželeo sam da umukne…
„Vi koji ste na podu, vi se smejete ljubaznim, krotkim i vrlo prijatnim smehom…“
Ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi… ihihihihihi…
„Šta čekate!“
Pokušali smo, ali zvučali smo zbunjeno, nesigurno i potpuno neusklađeno.
„Dragi moji, dragi moji… Bolje je da se danas smejete nego da sutra plačete; verujte mi na reč!“