Šarlote Van den Bruk

Šarlote Van den Bruk (1991) završila je master studije književnosti (engleske i nemačke) na Univerzitetu u Gentu i master studije drame na Kraljevskom konzervatorijumu u Antverpenu. Kameleon (De Arbeiderspers, Amsterdam) je njena debitantska zbirka iz 2015. godine koja je osvojila Herman de Konink nagradu (Herman De Coninck Debuutprijs) 2016. godine. Njena druga zbirka Lutanje noću (Nachtroer) objavljena je 2017. godine, a 2018. nominovana je za VSB nagradu za poeziju (VSB Poëzieprijs) i nagradu Ida Gerhart (Ida Gerhardt Poëzieprijs). Njene zbirke prevedene su na španski, engleski, srpski i francuski jezik. Na pozornici Van den Bruk je u potrazi za iskustvom i izrazom svojih pesama. Između ostalog, nastupala je na festivalima: Noć poezije (De nacht van de poëzie), Saint-Amour, Festival poezije u Berlinu (Poesiefestival Berlin), Woordfees Stellenbosch, Ledbury Poetry Festival… i zajedno sa Arnonom Grunbergom (Arnon Grunberg) otvorila je Frankfurtski sajam knjiga 2016. godine. U oktobru 2019. objaviće esejistički roman o arhitekturi i samoubistvu.

LUTANJE NOĆU

Za Remka Kamperta

Veče
i svetleći štap u tvojim očima i ti gledaš
prelama se narandžasto u tvojim očima ta tečna svetlost
u kojoj sam prepoznala ono što kasnije nikada neću znati
kako neka reč tek tako

poprimi značenje neke druge reči
i da to sve

napolju u vazduhu visi veče ustajalo i već kasno, trom dim
neodlučan između nas i ti gledaš
i šta to budi nemir u jednoj večeri, u meni, crveni svetlucajući mravi
stotine, još malo, pre nego što se svetlost skupi, svrab
razjaren svrab tvojih očiju koji ne popušta

čak ni sada kad svetlost već

jer na kosini između sada i uskoro
čeka na nas soba bez komaraca ili oklevanja
i ne može biti drugačije kad nada mnom visi tvoja ruka

koja me ne dodiruje ali mi daje mogućnost
da se uz nju pribijem beskrajnu mogućnost
da se pribijem uz ruku koja me ne
dodiruje, ali mi daje mogućnost da

čekanje i oticanje
gotovo su jedno te isto, kod hrbata
ispretače se šta želim
i šta znam u neonskom svetlu

spektar boja u bari na trenutak
i bio je istinit i jarkonarandžast
ponekad ne može biti drugačije

uz ruku zamislim još i jedno veče
usta rame pol
i da to sve

a da ti mrave ne i otekle boje ne
da boja samo prašina i svetlost da jedva još ta svetlost
veče jarkonarandžasta još malo

pusti ga još malo

sve dok ta svetlost dok takođe i gledanje
ništa do pravca tvojih očiju ne postane