Luiza Papaloizu

Luiza Papaloizu je rođena 1972. godine u Morfu, a odrasla u Limasolu (Kipar). Studirala je u Engleskoj, a potom u SAD, gde je živela jedanaest godina.
Zbirka pripovedaka Ugrožene vrste (2010) je književni debi Luize Papaloizu, koja spretnom naracijom prodire u ljudsku psihu, obelodanjujući nam unutrašnje svetove svojih junaka, u vremenu koje je – u svakom smislu – vek ekstremnih fenomena.
Šest prstenasto povezanih priča u kojima se prikazuju složene ravnoteže ili labilnosti ekosistema, koji odgovara imenu „porodica”. Sa neboderima, podzemljem i zavejanim predgrađima Njujorka u pozadini, ali istovremeno postavljajući Kipar i Grčku kao lebdeće geografske koordinate, autorka stvara krhku mrežu međuljudskih odnosa, u kojoj reči, ali i tišine, bude sumnju da je još nešto osim makao papagaja iz Amazona na rubu istrebljenja.
Za Ugrožene vrste Luiza Papaloizu je dobila Državnu nagradu za najbolje prvo objavljeno književno delo 2012. godine.

Kada sam prvi put pročitala Janisovu poruku, mislila sam da je otkrio neki šifrovani način da se obrati direktno meni. Bila sam uverena da njegov nestanak nema nikakve veze sa neverstvom našeg oca ili, na kraju krajeva, sa razvodom naših roditelja, već da je to bio običan čin osvete za sve laži koje sam mu prodavala u to vreme, za moje nečasno ponašanje prema njemu, za moje neusuđivanje da mu kažem istinu. Etički autor tog „sitkoma” sam bila ja! Razmišljajući na taj način, bila sam blizu toga da izludim. Celog dana bih lutala po kući raščupana, u dugoj, beloj spavaćici – jedina stvar koja mi nije izazivala alergijski osip po celom telu – nisam imala kontakt očima, niti sam razgovarala sa bilo kim, i niotkuda bih briznula u plač. Ne plač sa suzama i jecajima kao derište, već potpuno slamanje srca bez traga suza.
Za sve to vreme, Janisovi tragovi su ostali neotkriveni na svakom mogućem i nemogućem ćošku ostrva…

odlomak iz knjige Ugrožene vrste