Nekategorizovano

Lidija Štajnbaher

Lidija Štajnbaher je rođena 1993. godine u Vajdhofenu na Ibsu (Donja Austrija), a odrasla u selu Holenštajn, u planinskom kraju. Dok se školovala, šest godina je bila članica Akademije za pisanje pod rukovodstvom Evelin Šlag i Petera Bubenika. Dobitnica je Austrijske Start-stipendije za književnost (2015). Radi i živi (ne samo) u Beču i bavi se istraživanjima u okviru svoje disertacije. Svoj književni prvenac, zbirku pesama „Granit” (u izdanju izdavačke kuće Berger iz Horna), objavila je u januaru 2014. U aprilu 2017. objavila je zbirku pesama „Suštinski smo veoma različiti” (u izdanju izdavačke kuće Limbus iz Insbruka), pri čemu zbirka sadrži i pirografske ukrase koje je načinila sama autorka. Osim poezije, bavi se i pisanjem proze, a trenutno radi na zbirci priča. U okviru predstavljanja svoje poezije i stipendiranih boravaka putovala je u Južni Tirol, Sloveniju, SAD, Češku i Francusku.

Pomisao na leto
Bez pogleda unazad, bez pomisli na leto,
bezpaperjašto greje u svetlucavom vazduhu, bez perja,
bez želje za krilima. Disanje je površno. Fasada se kruni
nečuveno glasno, otapanje boli, permafrost više ne može da se prepozna,
po prvi put osećana sebi moje korake, ovde se Sunce nikada nije pomaljalo.
Između časova kalajno zvono zvoni u neodređenu daljinu,
oglašava isparenje kada pokojnik zameni uši za slušanje.
Pesma sročena bez usana, bez cipela na blistavoj zemlji,
bez pogleda unazad, bez perja, bez želje za krilima,
pomisao na leto, na rastanak, na sreću.
Smrt ipak nastupa ranije.
Svi joj hitaju u susret.

Sa nemačkog preveo Đorđe Trišović

Tags: