Boris A. Novak

Boris A. Novak je slovenački pisac, dramatičar, prevodilac i esejista, rođen u Beogradu 1953. godine. Od 1996. godine predaje komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani. Bio je gostujući profesor Univerziteta u Tenesiju. Od 1991. do 1996. godine bio je predsednik Slovenačkog PEN-a. Organizovao je najveću humanitarnu akciju u istoriji Međunarodnog PEN-a tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, pomažući piscima i izbeglicama tokom opsade Sarajeva. Devedesetih godina se aktivno borio za prava izbrisanih. Godine 2002. izabran je za potpredsednika Međunarodnog PEN-a. Godine 1999. organizovao je proteste u Ljubljani i protiv bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Do sada je objavio više od 100 knjiga. Među njima su knjige pesama Stihožiće (Stihožitje, 1977), Kći sećanja (Hči spomina, 1981), poema 1001 stih (1983), zbirka sonetnih venaca Krunisanje (Kronanje, 1994), Stihija (1991), Majstor nesanice (Mojster nespečnosti, 1995), Alba (1999), Odjek (Odmev, 2000), Žarenje (2003), Obredi oproštaja (Obredi slovesa, 2005), Dlaneno platno (izbor pesama, 2006), MOM: Mala osobna mitologija (MOM: Mala osebna mitologija, 2007), Saće (Satje, 1975-76, 2010), Definicije (1973-85), kao i grandiozan ep Vrata nepovrata od 44.000 stihova i 2.300 stranica u tri knjige – Mape čežnje za domom (Zemljevidi domotožja), Vreme očeva (Čas očetov) i Obitavališta duša (Bivališča duš) (2014–2017).

U knjizi Dramski diptih (1988) objavio je dramsku hroniku Vojnici istorije (Vojaki zgodovine) i poetičnu komediju Kuća od karata (Hiša iz kart), a u knjizi Dramski triptih (2008), tragediju Kasandra, tragediju Lipicaneri idu u Strazbur (Lipicanci gredo v Strasbourg), kao i dramu Knjiga je cipela (Knjiga je čevelj). Tragedija u stihovima Kasandra izvedena je 2001. godine u Drami Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, a mitološki okvir Trojanskog rata iskorišćen je za priču o užasu ratova u bivšoj Jugoslaviji i opsadi Sarajeva.

Prevodio je modernu francusku poeziju (Verlen, Malarme, Valeri, Žabes), staroprovansalske trubadure, američke i engleske pesnike (Hini), flamansku poeziju na holandskom jeziku (Van Ostaijen), kao i poeziju južnoslovenskih naroda. Objavio je veliku antologiju Moderna francuska poezija (2001) i antologiju trubadurske lirike Ljubav iz daljine (Ljubezen iz daljave) i prevode romana Razlike i Marguerite flamanske književnice Monike von Paemel.

Dela Borisa A. Novaka prevedena su u Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj, Srbiji, Slovačkoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Španiji, Rusiji, Slovačkoj. Među prevedenim knjigama su slovenačko-englesko izdanje zbirke pesama Vrtlar tišine – The Gardener of Silence (1990), Izabrane pesme (Poèmes chosis, na francuskom, 1996), Odsutnost (izbor na više jezika, 1999) dvojezično, na engleskom i francuskom jeziku The Master of Insomnia / Le Maitre de l’insomnie (Majstor nesanice, izbor, 2003). A izbor pesama pod istim naslovom na engleskom jeziku u prevodu nekoliko prevodilaca objavio je Dalkay Archive Press (SAD – Irska – Velika Britanija, 2012). Takođe, u Crnoj Gori 2015. objavljen je izbor iz Novakove poezije Zaostavština, na čijem su prevodu radili najznačajniji prevodioci na prostoru bivše Jugoslavije. Tragedija Kasandra objavljena je 2013. godine na ruskom jeziku.

Dobitnik je većeg broja nagrada, kao što je Velika Prešernova nagrada (2018), Nagrada Prešernovog sklada (1984), Jenkova nagrada (1995) i Župančičeva nagrada (2015), Sovretova nagrada za prevođenje (1990) i Zlatni znak Naučno-istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti za teorijski rad (1998). Društvo pisaca Bosne i Hercegovine odnosno Međunarodna književna manifestacija Sarajevski dani poezije dodelili su mu, 2000. godine, međunarodnu Nagradu Bosanski stećak za književni opus.

THEATRUM NOVACORUM

Ponekad iznenada osetim nalet energije,

što me iz letargije odnosi na otvoreno more,

gde dirigujem razularenim talasima, orem

vazduh – ja, div – rečima sečem prostor tako da sve blista…

I svet se pretvara u scenu, na kojoj rukama mašem

i samoga sebe glumim – izbezumljen – izmišljam,

pozer, glumac, klovn… Zenit svetlosti i smelosti,

dar smeha, pre no što me čemerna stvarnost ponovo svlada…

Verujem da je ta ludost uslovljena genetikom.

Kada je moj deda, kapetan Novak, uvredio đenerala,

oficiri isukaše sablje britke. Brzo je pobegao

kroz prozor i – dovitljiv, kakav beše – dovukao se

kući. Pobuna ga je koštala skupo: porodica ostade

bez prihoda. Deca su svakoga dana stražarila pred vratima:

ako je ulicom dolazio kakav oficir ili policajac,

brzo su mu javljali te se predavao glumi.

Kosu bi raščupao kao razbojnik da je bio

i uverljivo ludost glumio. Inače bi ga utamničili.

Kada je opasnost prošla, ponovo bi se začešljao

i pitao sina: Napisao si zadatak? I tako dugo, godinama…

Porodično predanje dedu crta nama

kao glumca i ludaka, prema potrebama. A ja znam

da je gospodin Anton Novak glumio samoga sebe

iz čudne, nesavladive unutrašnje potrebe.

Jer, ponekad i sam osetim nalet energije,

što me iz letargije odnosi na otvoreno more,

gde dirigujem razularenim talasima, orem

vazduh – ja, div – rečima sečem prostor da sve blista…

I svet se pretvara u scenu na kojoj rukama mašem

i sebe samog glumim – izbezumljen – izmišljam,

pozer, glumac, klovn… Zenit slobode i smelosti,

dar smeha, pre no što me čemerna stvarnost ponovo svlada…